Rečima uništava glupost i zlo
Poslednji put kada sam ga intervjuisao ponovo je bio u migraciji – prvi put, međutim, ne ka novoj redakciji, već ka, ali samo onima koji o novinarstvu pojma nemaju, najpoželjnijem statusu koji novinar može da uživa: slobodni novinar.
Ako je iz Dnevnika, gde je tokom 15 godina prošao sve radne statuse i migrirao iz rubrike u rubriku (čak je bio i dopisnik iz Beograda!), otišao jer (mu) je bilo jasno da najstariji dnevni list u Vojvodini ekspresno stremi ka notornoj prorežimskoj propagandi – dobro, nikad tu nije ni vladao jasan otklon od vlasti, ali je u nekim periodima barem znalo biti nekakvog pluralizma stavova – iz najmlađeg medija pokrajinskog javnog servisa (RTV), internet O(mladinskog) radija, otišao je, po stranu „formalni“ razlozi, jer su mu tekstovi bili najčitaniji, a stavovi koje nije krio problematični za liniju koje je sledilo novopostavljeno rukovodstvo Kuće.
Tako je, od početka 2017, zvanično postao samostalan, duhom odavno slobodan, na blogu Znaš Ti Zašto (ZZT) na kojem je i ranije pisao – Znaju Dobro Šta možda najbolje urednici na RTV. „Taj blog postoji od kada i autocenzura samopogubljene Demokratske stranke u medijima – dakle pre Njega“, priča mi Igor.
Imao je sa ZZT-om poprilične ambicije – po ugledu na, takođe, bivše kolege sa O radija, Daška&Mlađu, nameravao je ne samo da bude urednički i kreativno, već i – finansijski samostalan. Publike mu nikad nije manjkalo, ume Igor i te kako dobro da piše i znaju to ljudi, a pogotovo ume da se dohvati prave teme. Ipak, nije se razvilo kako je planirao – nastao je, naravno, problem u plaćanju, ali, kako naglašava, „tu je stvar složenija nego što izgleda – a nije samo siromaštvo u pitanju.“
„Još nisam uspeo u nameri da se izdržavam isključivo od donacija i zato se bavim content writingom da bih preživeo. Naš Čovek je i dalje nepoverljiv prema elektronskom plaćanju, do te mere da su mi ljudi pare davali na ulici ili u kafani. Ne manje bitno, ovo je i dalje totalno partizanski jer je u Srbiji koncept doniranja stvaraocima, pa i novinarima, još relativno strana praksa. Da poentiram – moji donatori su često u inostranstvu i daju mi novac ne obavezno zato što imaju veće plate, a imaju, već prevashodno zato što se ne plaše digitalnog bankarstva i takav model pomaganja kreatora sadržaja je opšteprihvaćen u sredinama gde žive. Srpski – na zapadu.“
„Tzv. javnost nema pojma šta želi i ko god ti kaže ’imaš daljinski, pa ti menjaj ako ti se ne sviđa’, taj hoće da ti proda ciglu. Prava rečenica glasi ’čoveče božiji, šta ovi monstrumi prikazuju na televiziji i ko će za ovo da odgovara’, a ne “menjaj kanal ako ti se ne sviđa’. U pristojnim državama tzv. javnost ima luksuz nemanja pojma zato što postoji branša novinara čiji je posao da im filtriraju bitne informacije i staraju se da mediji budu informativni, obrazovni i zabavni, u makar fundamentalno etički & gramatički ispravnom ruhu. Međutim, tu postoji krupan problem – Republika Srbija je izgubila prerogative republike koji mogu da obezbede makar prividno fer izbore, kamoli da nagrađuje dobre medije i kažnjava loše. Au contraire. Što se moje publike i donatora ZTZ tiče oni, na radost ili žalost, nisu javnost. U pitanju je manja ili veća grupa individua, a čak i da ih je million puta više nego sada, što bi bilo sjajno, opet bi ostali grupa individua, samo u većem formatu. Za mene dilema tu ne postoji – imam jasnu uređivačku politiku, kakva god ona bila, i kome je u interesu da zajedno promišlja društveno-političku stvarnost – on ili ona će to prepoznati i čitati me.“
Sa njegovog bloga gotovo kultni status dobili su reportažni izveštaji sa Egzit festivala – podjednako zbog minucioznih recenzija nastupa festivalskih izvođača, u šta se i sam kao muzičar dosta razume, koliko i zbog analize datog društveno-političkog konteksta u kome se festival održava više od 20 godina: ume iz svih tih njegovih pasaža da izbija pre svega iskrena briga za to u kom pravcu se kreće i kako se festival menja, po potrebi dakako i da kritikuje, ali, uprkos nerazumevanju na koje neretko nailazi u pi-ar službi festivala, on nije sujetni gradski kritizer već pokušava, na svoj način, da obezbedi dugovečnost „najvažnijeg novosadskog brenda ikada“.
Između dva festivalska izdanja strastveno secira stvarnost koju (nerado) živimo – kad to ne radi na svom blogu, nastoji i da na Fejsbuku, u maniru kakvog pozitivca iz video-igre, rečima uništava glupost i zlo.
Po nekom pravilu, uzima da secira teme povodom kojih dobar broj ljudi ne želi, mira ličnog radi, ni da iznese bilo kakvo mišljenje, pogotovo ne ono koje se ne ulaguje većini, a nedajbože da se time kritikuje vlast ili nacionalne svetinje, kakva je Crkva. U inflaciji događaja, od kojih se svaki treći krsti „istorijskim“, ne samo da zaboravljamo šta je bilo juče, nego u memoriju ne skladištimo ni događaje koji punog kapaciteta, a sistematski, razaraju društvo. Ne prolazi ni jedan njegov post bez reakcija – oni kojim se sa njim slažu uglavnom diskretno kliknu na lajk, dok se oni drugi ne libe čak ni otvorenih pretnji.
„Moja misija je kratka i jasna – novinarska. Ali mislim da je trenutno kolektivni zaborav kao tema manje važan od barem dve stvari – isticanje univerzalno bitnih događaja i podsećanje zašto su društveno važni je prva. Druga je lična, građanska, a ne novinarska obaveza, da na svakom mestu i u svako vreme legalno i nenasilno pokušam da uništim glupost i zlo, što je prečesto ista stvar.“
Nije nam zajedničko samo to što smo deo karijere proveli u listu Dnevnik – obojica smo, elem, sinovi novinara i obojica smo, eto, vremenom shvatili da smo možda mogli da izaberemo drugačiju profesiju.
„I te kako je moglo da bude drugačije, usud i fatalizam su droga lenjog uma. Tvoja je i moja je luda sreća da nas izabere profesija i da imamo privilegiju da uz podršku probamo da radimo nešto, za šta bi realno mogli biti talentovani. Mada, taj novinar iz familije uopšte nije hteo da budem novinar, već lekar. Sad ga savršeno razumem. Moji prvi objavljivani tekstovi su bili prevodi sa engleskog jezika, lake teme, koje sam posle sređivao i od njih pravio zanimljiva štiva. U Dnevniku sam ozbiljno počeo da radim 1999, prošao nekoliko redakcija i valjda sve forme pisanja, da bih od čari Voljenog Lidera pobegao 2014. u RTV. Bio sam u Omladinskom radiju nepune tri godine i onda je Voljeni Lider došao po mene. Više nisam imao kuda da bežim, a ne bih da umrem sa ‘Danasovim’ honorarom, ili od njega. Danas, pored bloga i Fejsbuka, kada stignem objavljujem analitičke tekstove za portal Autonomija.“
„Moja misija je kratka i jasna – novinarska“
Bez obzira na godište, pripadnik je danas nipodaštavane „stare škole“ – ako ništa drugo, po tome što je imao od koga da uči i da te lekcije vremenom usvaja. O mladim novinarima, i onima koji, iz nekog razloga, to žele da postanu, onomad je rekao da više nemaju od koga da uče – o novinarstvu ali i o drugim stvarima.
„Mislim da žele da uče, ali od svih – njih jedno pet do deset posto. Oni su greške u društveno-političkoj proizvodnji organskog đubriva niske kaloričnosti, takoreći incidentna svest. Ili je suprotno – oni su jedini moguć rezultat ljubavi i žrtve pet do deset posto preostalih čestitih, pametnih roditelja. Pitanje za filozofe. Pokušao sam tu staru školu da prenesem studentima i mlađim kolegama na O radiju. Na koncu – zato sam između ostalog i dobio posao. ’A šta je ta stara škola?!’, već čujem. Recimo, postoje knjige koje moraš da pročitaš i imaš u redakciji ako želiš da si novinar/ka. Kupiću ti ako nisi. Braniću te i hvaliti pred drugima, ribaću te nasamo. Uvek ću ti pomoći, čak i oko sitnica – posebno tada! Ići ćemo zajedno na teren, da delimo opservacije i utiske. Čestitke samo za prvoklasne uratke, ne delim trofeje za učešće. Nisam uspeo da vratim pisaće mašine, mada i dalje mislim da su neophodne. Jednom kada prekucaš, izbeliš i prepraviš vest, pa to ponoviš tri puta, bolje ćeš pamtiti savete i direktive, pride naučiti da kucaš. Kompjuter je ulenjio novinare/ke.“
Profesionalno je, nesumnjivo, sazrevao u vreme kada je bilo nepojmljivo novinarstvo kombinovati s društvenim aktivizmom, što danas pak nije strano nekim mlađim kolegama. „Nije neizbežno i savetujem mlađe kolege da to ne rade. Neka se ugledaju jednim delom na staru školu i zamene aktivizam uređivačkim stavom. Apsolutno je moguće da i desničar i levičar naprave istinite, objektivne i blagovremene novine u istom gradu, samo će drugačije birati teme, sagovornike i pristup problemu.“
Pa ipak, odvažio se pre tri godine na upravo takav, aktivistički angažman koji su mu mnogi zamerili – neki zbog samog izbora strane, drugi jer su smatrali da ulazak u Savet protesta „1 od 5 miliona“ ne priliči jednom profesionalnom novinaru, koji po difoltu mora da ostane nepristrasan i neopredeljen.
„Tamo sam bio kao građanin, koji je i samostalni novinar. Da sam bio novinar lista Dnevnik ili RTV-a, kao što sam nekada bio, naravno da to ne bih uradio. Što se optužbe za pristrasnost tiče, one uglavnom dolaze od površnih i zlonamernih korisnika društvenih mreža kojima je volšebno nepojmljivo da sam savršeno sposoban i voljan da kritikujem i one koji mi se najmanje gade na političkoj sceni – što i radim. Nije moja krivica što su Voljeni Lider i SNS nadgalaktički uberbgovi kriminala, treša i niskih strasti, pa kritike upućene njihovim protivnicima zbilja deluju mlako. Po zakonu verovatnoće, od takve vrste angažmana imao sam više štete nego koristi ali bih takvo šta ponovo uradio i razlog je naravno prost – ako se stalno pravim pametan, ispao bih licemer da se ne odazovem kada me pozovu časne osobe kojima verujem. Pogodili ste, to nisu političari.“
Po svemu ovde napisanom, koji bi instrument u nekom imaginarnom bendu najviše priličio Igoru? Verujem da bi malo vas optiralo za – bas-gitaru: fakat, Igor nije neko kome prija zavetrina. On, pak, u davnašnjem izboru baš tog instrumenta ne vidi ama baš ništa sporno i prilično efektno pobija ne samo „čuveni vic“, u kom basista tobože tokom svirke ne misli o novcu i „napaljenim“ devojkama koje će mu pokucati na vrata bekstejdža, već samo o tome da ispravno odsvira jednostavne tonove, nego i da istorija rokenrola nije do nedavno imala virtuoze na tom, da se ne lažemo, prilično potcenjenom instrumentu.
„Virituozi na električnom basu postoje odavno i jesu učinili instrument popularnijim, ali razumem fazon – ako si rab božiji osuđen na pakao eks-ju roka i popa, onda da, to često može jednim prstom da se svira i nekada se bivalo basistom po kazni. Bas je magičan zato što je u stanju da svira i ritam – i melodiju. Možeš da pevaš žicama, sviraš perkusiono, a možeš i da pomeraš ljudima bubrege, prstima ili trzalicom, pomnoženo mnoštvom različitih tehnika. Može da bude toljaga kromanjonca ili skalpel hirurga – na basisti je da pronađe pravi ton i, ova me reč sve više nervira – gruv. Poslednji bend u kom sam dugo svirao je „kaver“ prangija High-Low, od malih kafana do velikih svadbi, verovao ili ne, u Srbiji ima ljudi koji hoće na svom venčanju da slušaju Ramonse, Bilija Ajdola, RATM, Peperse, Metaliku, KUD Idijote i slično. Onda je došlo vreme za stvaralaštvo, sa velikim zakašnjenjem, i prihvatio sam rado poziv duplog kolege Vladimira Bajića da budem basista njegovog poetsko-andergarund projekta Hirurgija. Neskromno mislim da bi nam Vasko Popa i Dis bili fanovi, da su kojim slučajem živi.“
Rođen je 1976. u Novom Sadu, gde i dalje, napominje, pokušava da živi. Novinar od 1999, radio u listu Dnevnik i O Radiju Radio-televizije Vojvodine, trenutno kao samostalni novinar. Oprobao se u svim formama pisanog novinarstva, dobio nekoliko nagrada (NUNS, NDNV, NNŠ…). Objavio pripovetku “Muka po majci” (Književna opština Vršac). Basista grupe Hirurgija, biciklista, fan letenja, uzgajivač i pekač paprika i gejmer.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: lična arhiva)
